TVRĐAVE OD ZEMLJE: Predeo danas zaboravljen od svih nekada je bio civilizacijski centar kojem je stremio Aleksandar Makedonski
Zvezde po nebu, a po karakalpakstanskoj pustinji - dvorci i tvrđave! U mimohodu sa kamilama, dok mi lice mazi topli pustinjski vazduh, jasno mi je da postoji tajna veza između noćnog neba i ovog prostranstva. Zvezde su pouzdani svedoci duge istorije: tvrđave građene od nabijene zemlje pameću i trudom više nego alatkama braća su i sestre nebeskim saputnicima. Ljudi su ih zaboravili. Nisu ni u udžbenicima istorije. Ali zvezde su nepristrasni svedoci vekova. Pojedine tvrđave su čak dve hiljade godina stare, a ima ih koje su još uvek skrivene pod naslagama toplog peska. Tačnog broja im se još uvek ne zna. Meštani ovaj predeo nazivaju „pedeset tvrđava“, mada ih je samo dvadesetak poznato istraživačima. Turističke agencije su tek nedavno počele da poneku koja je bliže glavnom drumu uključuju u svoje ture pod nazivom „Zlatni prsten drevnog carstva Horezm“.
Pustinjski plašt sklupčao ih je već početkom srednjeg veka u peščani zagrljaj. Ruski arheolog Sergej Tolstov počeo je da ih postepeno otkriva 1937. godine. Deset godina svog života posvetio je karakalpakstanskoj pustinji. Usledile su i druge ekspedicije, istina i istorija su zagrljene izašle na videlo. Ali tvrđave i gradovi starih moćnih civilizacija, pravo svetsko čudo, tako udaljeno od današnje civilizacije, nikada nisu dobili svetsku slavu koju zaslužuju.
Hram vatre
Nekoliko dana, od jutra do mraka, jurio sam prašnjavim pustinjskim drumovima i uspentrao se na dvanaest ovih utvrđenja. Na vrhovima brda izviruju ostaci starih golemih zidina. Šibani vetrovima, natapani retkim toplim pustinjskim kišama, istopljeni ostaci kula i dvoraca izdaleka izgledaju kao siluete duhova, heroja i džinova. Legende o ovim mestima, uvek naslonjene na istorijske činjenice, podsećale su me na narodna predanja s kojima sam odrastao.
Od zemljanih cigli nastali su ponegde čitavi gradovi, kao što je slučaj sa prestonicom carstva Horezim, tvrđavom Toprak kala, smeštenom na vrhu brda. Zemljane zidove su, nalik čokoladi, istopili vekovi. Napušteni pre 1.400 godina, izgledaju kao džinovski žele koji se otopio na suncu i razlio preko brda.
Pogled se prostire na grad u podnožju - ostaci temelja i zidina, ali i na plodna polja koja se održavaju uz tešku muku i navodnjavanje. To je prostrani lavirint, slagalica od blata sa ostacima vladareve palate. Penjem se po zidićima lavirinta a onda shvatam da je svaka ta rupa u zemlji duboka kao bunar. To su nekadašnje spavaće sobe, kuhinje, trpezarije, domovi i letnjikovci, skladišta i riznice...
U središtu je zaratustranski hram vatre od kojeg su ostali samo temelji. Vernici su pre ulaska prali ruke i lice (što muslimani i danas čine), simbolično se pročišćavajući ne samo telesno već i duhovno. U belim košuljama, pokrivenih glava i bosi, molili su se stojeći ili klanjajući se po tepisima koji su pokrivali kameni pod. Oko pojasa su nosili bogato ukrašene „gajtane“ sa 72 niti. Tokom procesija su ih razvezivali i ponovo vezivali oko struka dok su recitovali molitve.
Unutar hrama je gorela večna vatra kojoj su prinosili darove, pre svega mirisno sandalovo drvo. Molili su se okrenuti ka vatri ili ka suncu, a taj običaj se raširio i trajao vekovima, čak i pošto je vera iščilela iz srca, pa čak i iz sećanja nekadašnje pastve. Zato je prorok Muhamed, kada se pojavio islam, strogo naredio da se nikakva molitva ne sme činiti pri zalasku i izlasku sunca, ni u podne, što milijarde ljudi poštuju do danas. Možda ja zaratustrizam najprirodnija religija: kada bi čovek zamislio da je rođen bez ikakvog znanja, kao prava tabula rasa, prirodno je da bi se molitvom okrenuo suncu i vatri.
Zamišljam ritmičke zvuke nepoznatog jezika, sveštenike kako ulaze ka uzdignutoj vatri pokrivenih usta, da ne bi zagadili sveti plamen, i nas, vernike, dok se molimo koji vidimo kroz rešetke. Zatim nam sveštenik iznosi pepeo koji ćemo staviti na svoja čela dok nas podučava o temeljnom zakonu univerzuma, starom konceptu istine, kosmičkog reda, pravednosti i moralnosti koji se zvao aša. Istoričari smatraju da je sveta knjiga zaratustrizma Avesta nastala upravo u ovim krajevima.
Glinena palata
Toprak kalu krasi „glinena palata“, najveći vladarski kompleks u pustinji, odakle se odlučivalo o životu i smrti, o umetnosti, ratovima i konkubinama od prvog do trećeg veka nove ere. U zemljanim kućama oko palate živelo je tri hiljade ljudi, pa je Sergeja Tolstova ovde dočekala prava riznica. Iskopao je više od deset hiljada eksponata, koji su sada važna atrakcija u Muzeju Savicki u prestonici Karakalpakstana Nukusu. To nisu samo ostaci oruđa i grnčarije sa natpisima već i freske, reljefi i frizovi na kojima su prikazani bogati banketi, religijske procesije, odlasci u lov i scene svakodnevnog života. Pronađeni ostaci umetničkih dela su toliko impresivni da ovu tvrđavu sa ostacima palate istoričari nazivaju „muzejom umetnosti na otvorenom“.
Većina ljudi će, čak i dok ovo čitaju, pomisliti: pa to je bogu iza nogu! Predeo zaboravljen od svih... A nekada je to bio civilizacijski centar ka kojem je stremio Aleksandar Makedonski. O tome svedoče zlatne, plave i crvene freske na kojima su spojeni lokalni i helenistički motivi, a sve sa zaraostranskim oltarom u sredini. Zaključujem da je Balkanu Karakalpakstan (tadašnji Horezm) bio bliži pre dve hiljade godina nego što je danas!
No, kraj ovom kraljevstvu stigao je čim su odrubili glave Džingis-kanovim izaslanicima, pa je najmoćniji vladar planete odlučio da lično popali i pohara sve ovdašnje palate i tvrđave, da bi ih kasnije osvojili Arapi. No, što se jednom dobro stvori, odoleva i najjačim silama. Poslednje tragove starih država uništila je tek Oktobarska revolucija 1917. godine, kad je ukinut Kanat Hiva. No, ostaci zidina, kule, ali i ostaci nakita i umetnosti impresioniraju svakoga ko se makar malo udubi u putovanje ovim predelom.
No, ja sam i dalje na vrhu Toprak kale. Pogled mi se gubi u zelenkastožutom horizontu: zamišljam dvadeset hektara zemljanih zgrada u obliku nepravilnog trougla, kako su granice naselja iscrtali istoričari. Ti silni hektari govore o moći, iako je vreme okrnjilo stamenost odbrambenih kula. Zidine koje štrče iz peska u inat milenijumima i zaboravu nekada su bile visoke i po dvadesetak metara, a debele po čak dvanaest metara. Jedan dugačak odbrambeni zid se istopio u dugačak nasip po kojem su napravili stazu koze i pastiri. Jedva održavam ravnotežu prolazeći uskom stazicom, kad spazih dva tanka a visoka stubića, ostatak starog zida, kao da je iz ruševina tvrđava podigla dva prsta u znak pobede.
Na ovom mestu treba zamisliti dvoranu prepunu korintskih stubova, veliku prijemnu salu (30 x 15 metara!) sa umetničkim delima, četiri masivne ugaone kule sa prorezima za strelce, utvrđenu kapiju na jugu... Treba zamisliti predgrađa i pijace, žitnice, gradski park usred pustinje, remek-delo navodnjavanja...
Tri oblaka podigla su se iznad tri dela tvrđave kao u dosluhu, stigla da razmene koju reč sa prošlošću. Zidovi me neopisivo podsećaju na čokoladne kolače i kuglice, čini mi se, mogao bi se tu zabosti prst, baš kao u ukusnu tortu.
Pustinjska kolevka je izrodila moćnu civilizaciju o kojoj se malo zna. Sada je čuva, prekrivenu pokrivačem peska i neba. Ni na jednom lokalitetu nisam sreo ni video ni jednog jedinog čoveka. Tolika praznina rasplamsavala je maštu: zamišljao sam vojnike starih vremena, ohole, ali i dobroćudne vladare, lepotice iz 1.001 noći... Na širinu mašte nadovezivala se širina pustinje. Širina neba i prošlosti.
Otišao sam sa predosećanjem da ovaj predeo očekuje živa i bogata budućnost, nalik slavnoj prošlosti. Sadašnji trenutak je možda tek predah u dugom trajanju, viševekovna sijesta između dva užurbana perioda. Sadašnjost, to svakako ovde nije mera stvarnog stanja.